Poznati srpski slikar Mihajlo Miša Kravcev predstavio se italijanskoj javnosti izložbom u milanskoj galeriji Miro Pesolja.
Slikar koji kontinuirano gradi karijeru ostajući veran motivima kakvi su antički, animalni, mitski iza sebe ima 24 samostalne izložbe. Prošle godine priredio je beogradskoj publici retrospektivnu izložbu „Purpurni feniks” u Domu Vojske Srbije, a ovog meseca njegov umetnički rad zadivio je najuglednije italijanske galeriste i kritičare. Sa Mišom smo za FORMAT 88 razgovarali o umetnosti, životu, estetici…
Galerija Mira Posolja otvorila vam je vrata – kako je došlo do saradnje?
– Vlasnik galerije je video moje slike u privatnoj zbirci jedne gospođe iz Milana i oduševio se. Prvi kontakt bio je jesenas i odmah smo zakazali izložbu za 8. mart. Galerija je zaista ekskluzivna i odlično locirana, a Miro Persolja je jedno od najznačajnijih imena likovnog sveta danas.
Kako ste nazvali izložbu – koji ciklus je prikazan u Milanu? Imate li povratnu reakciju galerista i publike?
– Na velikom bilbordu je pisalo “Espozicione personale del` artista interzionale – Miša Mihajlo Kravcev”. Mislim da je sedam dana premalo za opšti utisak, jer toliko je prošlo od otvaranja, ali mogu istaći odličnu posećenost i puno komplimenata eminentnih posetilaca, a naročito novinara TV Lombardia i drugih, kao i da smo bili pozivani i odlazili na kućne večere kod nekih zaista uticajnih ličnosti. A već imam otvoren poziv od jedne druge, takođe eminentne galerije u Milanu, takođe gratis.
Izložbu je otvorio profesor Đorđo Graso (Giorgio Grasso) – u čemu je došlo do „prepoznavanja” senzibiliteta?
– Đorđo Graso je najblaže rečeno oduševljen mojim radovima i primetio sam da kači moja ulja na platnu na svom privatnom fejsbuk profilu uz komplimente, što nema običaj da radi sa delima ostalih slikara. Ukratko, istakao je koliko je prosto neverovatno koliko moja dela čine svet, pa i samog pojedinca boljim i lepšim, da kroz boje oblike i duh na slikama pronalazim samu suštinu života i da je fasciniran koliko ja na mojim delima razumem i volim život. Nazvao je moja dela – slike života. Međutim, ono što je meni bilo posebno drago (osmeh), pred kraj izlaganja rekao je: „Evo ovde sa nama je i živi dokaz, koliki je Miša esteta i molim vas za jedan aplauz za lepotu njegove supruge Jovane”. Ona je zaista moja druga polovina u svakom smislu već 15 godina. Graso je potom zatražio da nam se Jovana pridruži na govornici.
Imali ste dugu izlagačku pauzu, iako ste ceo život radili kontinuirano. Šta je razlog tome?
– Nemam pravi razlog. Možda dovoljna zainteresovanost publike. I dalje radim sa istom strašću i sa istim kontinuitetom, kao što sam i sve vreme radio i sve vreme zapravo bio tu, angažovano, na društvenim mrežama i među publikom.
Beogradski mediji su vas nazvali „tvorcem čistih emocija” – kako uspevate da očuvate čistotu emocija i da li je to kao sa vrlinom (ili je cela ili ne postoji)?
– Ja volim da kažem: život je emocija, emocija je informacija, a emocija je život. To je nešto nedeljivo i jedinstveno i to je ono što svi osećamo, prepoznajemo i imamo u sebi. Možda je to najbolje opisala jedna vaša koleginica, sada u penziji – da li znaš zašto ljudi toliko vole i kupuju tvoje slike, zato što one imaju u sebi samu esenciju života. Ti si jedinstven, a jednostavan, a to je ono što je najteže postići.
Kako biste definisali svoj likovni jezik?
– Nikada nisam ni pokušavao da ga definišem. Možda zato što sam se uvek trudio da naslikam ono što se ne može reći, dodirnuti, otpevati… Pokušavam da slikam onu petu dimenziju koja je sam život, koji se sam od sebe prenosi dalje. A na mnogim delima, to sam i uspeo. Inače rado govorim – ja slikam, pišem, živim i volim sa istom strašću, drugačije ne bih ni umeo, ni mogao.
Kakvo je mesto slikarstva danas u svetu, a kakvo u Srbiji?
– Za ovaj odgovor treba mi prostor koji otprilike zauzima Tolstojev „Rat i Mir”. Ono je isto, samo se od države do države malo menja sa ekonomskim parametrima. Ali za stanje u našoj likovnoj umetnosti odgovornost snose establišment, kao i sami slikari. Skoro sam izjavio da je naša likovna umetnost zapala u ćorsokak i da tu nešto hitno treba menjati. Naša likovna scena se odvojila od publike i zapala u neki kvazi elitizam koji niko sa strane ne prepoznaje, niti razume. A lično, meni su svi ljudi, bez obzira na stalež isti.
Ne slikam otkunute glave i razna deformisana otuđenja. Ponosan sam što mojim delima nikada nisu bili potrebni galeristi ili kritičari (uz dužno poštovanje istih, smeh) da prevedu ono što sam želeo da kažem. Slika prvenstveno mora da se dopada, a da bi neko uopšte mogao da bude umetnik, pored tehničke podloge, on mora imati osvešćen život u sebi na vrlo visokom nivou, jer samo tako, on nešto može da stvori ili prenese.
Mi imamo sjajne slikare, Damjana Đakova, Di Voga, kao što smo i nekada imali, pre svih Milenu Barili ili Savu Šumanovića, samo što neki delovi establišmenta, zbog sebe ili svoje pozicije, pokušavaju da nikada ništa ne promene. A ako me pitate šta mislim o instalacijama, ne mislim ništa (smeh).
Šta je za vas mera istinske lepote? Gde prestaje život, a počinje umetnost, i obratno?
– Umetnost, život i lepota su jedno, onoliko koliko je sam život informacija koja treče i koja se prenosi. Mera lepote naizgled nije definisana, ali u sveobuhvatnosti duše, ona ima svoje tačno utvrđeno mesto. I ona je deo samog logosa života. Ako se uprosti i svede na naša zemaljska čula, ona je univerzalna i tada sam život reaguje na nju, kao što svetlost privlači sva živa bića.
Da li je vreme faktor kojim se određujete prema svojim slikama – kako danas vidite one od pre 10 ili 20 godina?
– Svaki put kada naslikam neku posebnu sliku i pogledam je posle duže pauze, pomislim, bože, zar sam ovo zaista ja uradio. Ali ja ne nameravam da stanem i siguran sam da ću stvoriti još snažnih dela, kao što su recimo „Crveni pobednici” iz 2010, ili „Breze na Dnjepru” iz 1992, o kojima je legendarna urednica kulture u „Politici”, Mirjana Živković, pisala poseban članak
Da li je umetnost uvek angažovana, čak i kada počiva na čistoj emociji, kao što je to kod vas?
– Naravno, onoliko koliko je sama forma spoljašnji cvet svega iznutra. Ono što je lepo je udahnuto životom i uvek, kako je to sad moderno reći, angažovano. Moj „Nikon” ili „Ajfon” mogu mnogo brže od mene da prenesu sve detalje unaokolo, ali moj posao je da tu formu pročistim i da joj udahnem život, da slike ne budu naslikane ili nacrtane, nego žive i impresivne na prvi pogled. A osim toga, u današnjoj tehnologiji, slikar više nije dvorski fotograf kao nekada, što ja recimo nikada ne bih mogao da budem, da sam tada živeo, zato što mogu da radim samo u velikoj inspiraciji.
Za mene su vrhunac slikarstva prastare freske sa starog Krita, koje su stare i šest-sedam hiljada godina i koje su unosile duh i ulepšavale prostore, kao ništa posle toga.
Svrha spoljne forme je da podiže i podstiče život, da bude ono što ljudi ponekad banalno nazivaju, amajlija, ali koja zaista funkcioniše i koja je sam motor života. A slikarstvo je samo jedan, ali moćan deo upotrebnih formi svuda oko nas.
izvor: Format88