Danas je umetniku, a pogotovo slikaru, čitava ta atmosfera udaljavanja, dirigovana
establišmentima, nametnula jedan stereotip kao prvu asocijaciju, koji odbijam i kome ne
želim da pripadam. Jer umetnik danas je uglavnom nešto nerazumljivo većini ljudi, neki
lavirint bogu iza van pameti, nešto što se možda najblažim izrazom može nazvati čudak, da ne
upotrebim sad neki precizniji epitet. Nešto što pati, kuka, moljaka, širi tugu beznadja bez sete
i najstrašnije nezadovoljstvo i zrači – neŽivot. I udaljeno je svetlosnim godinama od svake
životne logike, pa je samim tim i potpuno nerazumljivo i neshvatljivo, da ne kažem
besmisleno…
A život u meni, Vama, u svemu oko nas je previše lep i jednostavan za bilo kakvo prisustvo mraka.
Želim da živim punim plućima, da se radujem, da osećam, da saznajem i otkrivam, da
putujem, da posedujem, da imam lepu suprugu i lepe stvari, odmah sada i za života.
Ili prostije rečeno, sve ono što iskreno želi i svaki normalan živi stvor.
I ako bar malo, u svom slikarskom veku, budem usepeo da pomerim taj stereotip i
odnose koji udaljuju život i informaciju od samog života, smatraću da sam uradio nešto zaista
veliko.
Umetnik danas
