( esej iz Monografije)
Kod mene nikada ništa nije bilo pod konac, niti je moglo biti.
Baš kao što ni u Prirodi nikada ne postoji ona zacrtana granica, gde počinje more, a
gde se završava pesak, dokle je livada, a odakle je šuma.
Ali ako je nekom tako lakše, možda bih mogao da podelim svoje slike na sledeće kategorije:
PLAVE SLIKE
Stariji slikari koje sam poznavao, uvek su mi govorili, nemoj ići u plavo, najteže je slikati u plavoj.
Meni je to bilo, uvek nekako najlakše, tu sam oduvek bio na nekom svom terenu.
Mnogo kasnije, Momčilo Moša Todorović, galerista, me je čak ubedjivao, pusti sve ostalo, slikaj one tvoje pikasovske aktove na plavoj ili zelenoj gami.
Želeo je da mi dobronamerno, iz svog ugla, ukaže da su te plave slike nešto po njemu najprepoznatljivije, kada je čitav moj opus u pitanju.
Nisam ga poslušao i neću. I uvek ću slikati i boje i teme po trenutnoj inspiraciji, ali želja da stvaram moje plave slike, nikada me do sada nije napustila.
KONJI
Moj prvi crtež koji nije bio Čiča-Gliša, u vreme kada sam imao oko 5 godina, bio je šareni mustang Litl Džoa iz serije Bonanca, koje se sigurno sećaju starije generacije.
Uvek sam obožavao konje i divio sam im se. Kao mali, voleo sam da gledam sve filmove sa vitezovima i kaubojima, upravo zbog konja i često sam ih crtao.
Konj je prelepa životinja.
Jedina koja nema bičoliki rep, već mu ponos, kao kosa kod čoveka ili griva kod lava, raste i na glavi, vratu, kao i na repu.
Konj nosi oba pola u sebi, on ima muška prsa i ženske sapi.
Slikarski, ako mu pojačam prsa, on je konj, ako mu pojačam sapi, on je kobila.
I nosi u sebi toliko očiglednu simboliku.
Konj je i dar ljudima Posejdona, prastarog boga šume, kasnije okeana, ali mislim da je to kasnije došlo samo zato što su brodovi kojima je plovljeno po morima, pravljeni od drveta.
I upravo iz te mitologije, na konju se vidi i oseća sva ta dubina vizija i osećanja za segmente prirode koje on nosi.
FLAMINGOSI, FENIKSI
Kada me je Maja Živanović, istoričarka umetnosti, konačno nagovorila da posle 17 godina pauze napravim samostalnu izložbu (zajedno sa mojom suprugom Jovanom), početkom 2018-e godine, odmah je insistirala da se ta izložba, u Domu vojske Srbije nazove “Crveni feniks”- jel to si ti, Feniks,
Flamingosi – govorila je – to je ono po čemu si ti prepoznatljiv.
Uvek sam se vraćao i dovodio do savršenstva taj moj motiv sa 5 ili 6 flamingosa na crvenoj podlozi i uvek sam bio ponosan što sam preko publike doznao da taj moj motiv zaista služi kao emotivna amajlija braka i sreće, mnogima koji ih poseduju.
Flamingo je prelepa ptica.
Putujući po svetu, nemali broj puta sam ih posmatrao uživo i uvek ispočetka bio zadivljen njihovom elegancijom,
pokretima, suptilnošću.
I siguran sam da ću ih slikati još mnogo puta, jer uvek mi se učini da sledeći put može biti i bolje.
BREZE
Moj deda, Mihailo Ivanovič Kravcev, došao je u Beograd kao izbeglica iz sovjetske revolucije.
Tako sam ja Rus koji je odrastao u Beogradu ili Srbin ruskog porekla.
Možda su mi baš zato breze uvek bile posebne i uvek sam ih upijao svim čulima, a jedan od mojih najomiljenijih zvukova u prirodi je upravo pesma breza, kada vetar treperi kroz njihovo granje i lišće.
PORTRETI, SKICE, CRTEŽI
Uvek sam više voleo kroki crtež od onog detaljističkog i uvek sam pokušavao da i crtež i sliku rešim iz jednog poteza, u trenu, u naletu inspiracije.
Moj prvi realniji crtež u pretškolskom uzrastu bila je Dajana Rig, Ema Pil, iz tada popularne i meni drage serije “Osvetnici”
I možda mi je još od nje ostalo da često crtam taj ženski srcoliki lik sa naglaženim jagodicama.
Ne živim u vremenima kada su dvorski slikari ujedno bili i dvorski fotografi i ne verujem da bi se tada, u tim vremenima, uopšte bavio slikarstvom, zato što ja mogu da crtam i slikam samo po inspiraciji, nikad i nikako po zadatku.
Moj Ajfon ili moj Nikon, mogu mnogo brže od mene da prenesu sve detalje unaokolo, ali ne mogu da im unesu ono što sam oduvekm nazivao 5-tom dimenzijom.
Da izbacim ono što koči i primorava na težinu, a da ostavim samo ono što duže uzdiže i spaja.
Mnogi kritičari i istoričari umetnosti su često bivali zatečeni ili najblaže rečeno prijatno iznenadjeni gledajući moje skice, crteže i portrete,
možda i zato što su navikli na moje krajnje uprošćene forme.
Maja Živanović je uvek govorila kako će jednom napraviti izložbu mojih skica i crteža i da smo po tom pitanju, ja i moj kolega Djurović neprikosnoveni (Njen ukus, osmeh autora teksta).
Ja sam se i na to uvek osmehivao, znajući da većinu njih nisam sačuvao, a da su moje skice uglavnom izvućene na marginama Sportskog Žurnala, Politike, Kurira ili po
raznim sveskama.
Ali neke sam sačuvao i evo ih ovde u ovoj monografiji.
Antrfile
Uvek sam voleo da slikam slike u slikama. I bio sam uvek razočaran shvatajući da nijedan foto aparat, te moje slike u slikama ne može da prenese.
Stoga sam uvek voleo da moje slike budu gledane uživo i čak izbegavao da pravim kataloge.
Naročito u mojim slikama 90-ih godina prošlog veka, uvek sam u gamu stavljao gomilu likova, skrivenih na prvi i drugi pogled i neretko sam radeći ih, zaboravljao na celokupnu formu slike.
I sada to radim ponekad, kada sam u posebnom raspoloženju.
Na ovom portretu nisam odoleo da u desno oko lika na slici stavim moj sićušni portret, u beloj košulji u kojoj često slikam.
OSTALE SLIKE
Mnogi kritičari i istoričari umetnosti, uvek su favorizovali neke od mojih slikarskih motive na uštrb onih drugih, naravno, svako po svom ukusu.
Srećom, ja nikad nikoga nisam slušao i uvek sam motive birao po svom i samo po svojoj trenutnoj inspiraciji.
I uvek ću kao i do sada slikati samo ono što me povuče ili pozove u nekom momentu inspiracije, kada bude stalo vreme i sve ostalo unaokolo.
AKVARELI
Akvarel je nešto posebno.
Ako pogrešite samo za milimetar možete da ga bacite.
Na akvarelu se najbolje vidi slikarska tehnika.
I to je nešto što je oduvek odgovaralo mom načinu slikanja ( mada ja na sličan način radim i ulja na platnu, kao da su akvareli i za moje slike ne važi da se mogu prefarbavati pa popravljati ili ići ispočetka ako sa nečim niste zadovoljni,jednostavno su takve).
Nekada, akvarele sam radio najviše leti, na moru, obično posle ručka i znao sam da se sa mora vratim i sa 100-200 akvarela.
Mnogi od tih akvarela su odlazili a da im nisam sačuvao ni fotografiju.
Neki su ostali I oni su takodje ovde, u ovoj monografiji.
Miša Mihajlo Kravcev