Miša Mihajlo Kravcev – slikar života, ili umetnost u službi života
Nedvosmislen u talasima unutrašnje sopstvenosti
Njegov rad ne traži krunu racija ni umetničke analitike. Njegov osnovni medij
je energija, pozitivna, humana i plemenita. Miša „ne slika izopačenja” i za njega
estetika ružnog nije diskurs. Unutar nadrealnih, mitskih, bića, imaginarne
arhitekture i predela, flore i faune, postoje titraji i nijanse živih boja, onoliko
živih u meri u kojoj se energija i strast za životom i stvaranjem pretaču u žive,
zvučne nijanse te snažne i nepokolebljive palete. Nedvosmislen u talasu
umetničke sopstvenosti, osobenosti i snage, Miša svoj arte fakt poistovećuje sa
misijom života, onog najlepšeg i najsvrsishodnijeg u njemu, ljubavi, umeća,
znanja, hedonizma, harmonije, dobrog i blagorodnog.
Nijegova likovna fantazija je ona objektivnost koja je lišena profanog i
predata u ruke mađioničaru, tvorcu nerealnog koje je u apsolutnoj ravni
umetnosti jedina istina i realnost. Njegova istina seže u daleki Krit i Mikenu, koji
iz umetnikovog detinjstva iskrsavaju kao savršene slike, dekoracija koja to nije,
već tvorevina čoveka koji je sam bio božanstvo izjednačeno sa prirodom,
spreman da uči i raste kroz sopstveno biće i ono što je van njega.
Kritska kultura ostavila je u Miši trag koji nije čitljiv alfabetom formalnog
čitanja umetničkog dela. Njegova logika prenela je antički arehtip i likovni
kvaliet kroz sopstveni rukopis, umetnički senzor i talenat, kao ideju o lepom što
je kod njega – sam životni stav izjednačen sa stvaranjem. On u sebi krije
elegantnu prerafaelitsku tajnovitost i tarnerovsko uzbuđenje pred gorostasnom
prirodom i svetlošću i sve su to naznake koje nastaju vođenom emocijom i
čulima, kao i sazanjenjem da je Miša „slikar života”.
Ljubav prema životu je emocija koja stoji u prvom sloju svake Mišine slike, i
on je jasno ističe, svojom veštinom i slikarskim virtuozitetom, kroz formu i kroz
sadržaj. On o njoj govori i piše, o lepom i dobrom. Njegov umentički univerzum
duboko je ukorenjen u strast prema stvaranju gde se sama kreacija
poistovećuje sa višom vrednosti života. Otuda njegovi prelivi žute i narandžaste,
duboke plave i zelene prelaze van fizičkih okvira slike, plave prostor i vazduh
oko slike istom tom iskrenošću i plemenitošću kojom on staje pred platno,
stvarajuči tako krug koji nema alterntivno značenje – Mišina umetnost je
ispisana emocijama čija lepota raskošno odjekuje kroz vibrantan kolorit,
eleganciju nestvarnih bića, snene noćne predele, iskričavu lepotu, blesak svetlosti…
Umetnost je kod njega u službi života, kako kaže, svrha spoljašnje
forme je da podiže i podstiče život, baš kao što su freske starog Krita unosile
duh i ulepšavale prostor.
Inspiracija, trenutak u kojem se kreira i nadahnuće su vrlo važni u radu Miše
Kravceva – nije ovde reč o romantičarskom zanosu obmotanom velom
Weltschmerz-a, već trajna potreba, genetski kod, da se prenese plemenitost
duha, ulepša ambijent, materijalizuje unutrašnje biće kroz likovnost koja
prenosi informaciju lepote i postojanja. Jer, Mišin opus pokazuje kontinuitet i
doslednost koji su imanentni unutrašnjem biću, oblikovani najfinijim nitima
duše, a zatim opredmećeni kroz mek potez, sigurnost u ishod emotivnog
naboja i likovne ideje koji ga vode do slike, a slika nije kranji cilj – tu počinje
njegova misija, želja da iz sebe pruži i da ono što će okruženje učiniti boljim i
lepšim mestom za život, i što će profani život podići na viši nivo dajući mu novu
dimenziju.
On je od onih savremenih stvaralaca koji nemaju zamenski model, niti
rezervni plan, njegovo opredeljenje je da umetnost (koju poistovećuje sa
životom) nema alternativu. Zbog ove predanosti Mišina pojava na srpskoj i
međunarodnoj likovnoj sceni jeste jedinstvena, gotovo osobenjačka, neukrotiva
i po sebi dovoljna – on živi umetnost načinom na koji to njegov karakter
generiše, njegova snaga i želja da stvara bolji ambijent za sve nas.
„Za jednog lava nije dobro da mnogo razmišlja jer ipak nam je priroda dala
instinkte da nas vode kroz život“ – izrekao je Miša u svojoj prvoj knjizi napisanoj
u dahu kada je imao 19. godina. Tako se i dan-danas ophodi prema svojoj kičici i
platnu, prema svakom komadiću hartije koji mu se nađe pod rukom, novinskog
papira, na kojima ne birajući trenutak, beleži, crta krokije, crteže, složene
kompozicije, koji ga potom vode u površine kojima valadaju kolorit, potez,
svetlost i senka. Dalje, on svoj instinkt za životom, prirodom, ljubavi prenosi,
tako opredmećen i materijalizovan kroz svoju umetnost na čoveka koji je
predmet njegove životne misije. Jer njegovo razumevanje umetnosti je
istovremeno i razumevanje čoveka – u njegovoj tajnovitosti, veličanstvenost i
slabosti. Kroz glavnog junaka svog prvenca, mladog Lava, iskazao je Miša onaj
svetonazor, shvatanje i prihvatanje sveta kakav jeste, pa čak i kada je suprotan
njegovom karakteru. Jer mladi lav čoveka posmtara sa samilošću, žaljenjem, on
ih vidi kao „slaba bića, toliko slaba da se demoni u njima lako nastanjuju.”
Slikarstvo Miše Mihajla Kravceva je jedinstvena umetnička tvorevina,
dosledna i konstantna u likovnom rukopisu, prilagodljiva, topla i nežna u
duhovnim zapisima njega, stvaraoca, nekoga ko odašilje i onoga ko je prima.
Ono je u neprekidnom kretanju, u tome da „sve menja sve”, i na tom platou relativiteta apsolutne su samo niti ljubavi, sveobuhvatne, čliste i nedeljive,
njegova prilježnost umetnosti, stvaralačkom činu, njegovoj supruzi Jovani,
njegovom okruženju, prirodi i svetu, jer „da li svaki lav u stvari može u životu
onoliko, koliko tih finih životnih niti može povezati njegova lavica”. Uz svoju
lavicu, niti umetnosti i života tka, oblikuje i čvrsto u rukama, supstancom svoje
duše, drži Miša Kravcev.
Ivana Martić, diplomirani slikar i profesor likovne kulture