Srbije, posle izlagačke pauze od 17 godina:
Beograd, april 2018
Do sada nisam imao običaj da se i lično obratim na otvaranju neke svoje izložbe, što će za
mene biti poduhvat, jer ja prvo nemam ni odgovarajuću dikciju za to () , a i prirodno ne mogu i
ne umem da značajno ćutim iznad svih u nekoj važnoj pozi i glumim onu važnu ozbiljnost, pa
posle da izgovaram neke atraktivne reči ili slogane koje zapravo ne znače ništa.
Više sam anti zvezda po nekoj vokaciji, jednak sa svima Vama i deo svih Vas.
17 godina nisam pravio izložbu. Nije bilo potrebe.
Suviše sam dobro prodavao, zaista impozantne količine slika, uglavnom van granica zemlje.
Možda su te prodate slike bolje od ovih. Možda su ove sada bolje od svih prethodnih.
Možda će slike koje će tek doći biti one prave.
Kako je to Marija Miljević, prelepo i vešto
izvukla iz mene na jednoj jutarnjoj kafi RTSa – Sve što čovek može da zamisli postoji, a opet,
sve što čovek može da oseti, ja ću pokušati da naslikam i prenesem na platno.
Jer slikarstvo su sva osećanja odjednom. Sve što se može ili ne može videti, dodirnuti, sve
što se može ili ne može otpevati, namirisati, osetiti…
Sve od čega smo sazdani i sve ono čemu težimo, svesnim ili nesvesnim čulima.
Jezik slika nije jezik interpunkcija i opterećujućih pravila bez smisla.
One govore jezikom duše.
One treba da prenose radost, kroz osmeh viziju ili setu.
Umetnost ne može biti reprodukcija, umetnost mora biti neponovljiva i jedinstvena.
Možda će me neko sada i pogrešno shvatiti, ali najviše sam ponosan na dve stvari, što moje
slike niko ne može da kopira i što one zaista izazivaju pažnju i dopadaju se ljudima.
I to svim društvenim slojevima i uzrastima, gotovo bez razlike.
I to je to.
Ja zapravo nikada nisam slikao mitologiju, kako je to Maja rekla.
Oduvek, od malih nogu,bio sam fasciniran freskama starokritske civilizacije, koje su za mene nešto najlepše i
najslikarskije u istoriji koje su tu već 5-6000 godina.
Uvek sam pokušavao da naslikam dela koja će imati 5-u dimenziju.
Koje neće biti samo slike, već živi entiteti koji će živeti i prenositi logos i životnu euforiju, prostoru, vlasnicima,
svima sa kojima se susretnu, slike koje će ih večito ispunjavati kao neka vrsta životnih baterija.
Na mnogim, znam da sam to i uspeo.
A sada, pre nego što se posvetimo mojim slikama, želeo bih da svi pozdravimo nekoga ko
je u najmanju ruku jednako zaslužan za sva moja dela, kao i ja, ako ne i više od toga, a to je moja
supruga Jovana, koja je za mene mnogo više od supruge. Jer bez nje, ja ne bih mogao da stvaram
onako kako stvaram, da živim i radim onako kako živim i radim